ЗАПАЉЕЊА
Запаљење је једна од најважнијих реакција ткива у смислу прилагођавања на дејство штетних етиолошких фактора .
Запаљење у ткиву настаје када штетни чинилац не изазове потпуно оштећење структуре и виталитета ткива , него само делимично оштети ткиво , те је оно још у стању да реагује .
Запаљења су јако честе појаве и посматрано у ужем смислу речи то је локални процес који се одиграва у једном ткиву али при томе истовремено долази и до опште реакције целог организма .
Општи појмови о запаљењу
УЗРОЦИ ЗАПАЉЕЊА :
Запаљења могу бити изазвана најразличитијим етиолошким фекторима .
Битно је да тај етиолошки фактор буде довољно јак .
Од спољашњих фактора обично је реч о механичким повредама , дејству ув зрака и других зрачења , као и дејству високе и ниске температуре . Такође бројне хемијске супстанце , базе , киселине , органске и неорганске материје могу изазвати запаљење .
Најважнији спољашњи етиолошки фактор из групе биолошких фактора који доводе до запаљења јесу бактерије које својим токсинима које луче изазивају запаљења у ткивима .
У унутрашње етиолошке факторе убарјамо све оне узрочнике запаљења који се стварају у организму .
МЕХАНИЗАМ РАЗВОЈА ЗАПАЉЕЊА :
У ткивима која су у заопаљењу могу се уочити микроскопски посматрано три различите групе промена .
1. Прву групу чине промене у смислу АЛТЕРАЦИЈЕ тј . измене ћелија , а овде спадају дегенерација , атрофија или пак некроза .
Ове промене настају или директним дејством штетног етиолошког фактора или касније услед поремећаја циркулације и исхране .
2. Другу групу промена чине појаве које су у ткиву настале процесом ЕКСУДАЦИЈЕ тј. излажењем ћелија и осталих састојака крви из крвних судова . Ове ексудативне промене заузима ју централно место у запаљењу .
3. У трећу групу спадају промене ткива које се испољавају размножавањем , бујањем ћелија нападнутог ткива ( пролиферација ) .
Све три врсте промена су увек присутне код запаљења само су неке мање , а неке више испољене и развијају се постепено , а не од једном . Наиме запаљење се никада не посматра као једно стање ткива него је то један континуирани процес који може трајати и више година .
Уколико је ткиво способно да реагује при деловању штетних етиолошких фактора из ткива ће се ослободити извесне супстанце које ће у ткиву покренути одвијање запаљенских промена те се стога називају МЕДИЈАТОРИ ( посредници ) запаљења .
Ови медијатори који су се ослободили из оштећених ћелија деловаће на крвне судове и довешће до њиховог проширења , вазодилатације и повећања пропустљивости њихових зидова .
Овим се ствара основни предуслов за стварање ексудације .
Ексудација је процес изласка воде , беланчевина минералних матреија и ћелија кроз зид крвног суда .
Такође у ексудату се налазе АНТИТЕЛА и ФАГОЦИТИ који се боре против запаљења .Фагоцитоза је јако битан процес у току самог запаљења , наиме фагоцити уништавају штетне узрочнике запаљења и изумрле ћелије .
Најмоћнији фагоцити су НЕУТРОФИЛНИ ГРАНУЛОЦИТИ , па се зато они први појављују у највећем броју у код акутних инфекција . Некада може да дође и до ексудације еритроцита , али је то штетно за организам зато што они немају моћ фагоцитозе , нити поседују антитела .
Упоредо са ексудацијом , долази до ПРОЛИФЕРАЦИЈЕ тј. бујања , размножавања разних ћелија . Најпре бујају ћелије ретикулоендотелног система РЕС . Његове ћелије имају способност фагоцитозе и називају се МАКРОФАГИ . Пролиферација захвата и ћелије везивног ткива фибробласте , који заједно са бујањем крвних капилара стварају младо везивно гранулационо ткиво .
Закључак је да слика запаљења настаје комбинацијом различитих процеса и то : АЛТЕРАЦИЈЕ , ЕКСУДАЦИЈЕ и ПРОЛИФЕРАЦИЈЕ .
И ова три процеса граде ЋЕЛИЈСКИ ИНФИЛТРАТ који се састоји од ћелија које су дошле из крвних судова процесом ексудације , а исто и од набујалих ћелија тога ткива процесом пролиферације .Из крви долазе гранулоцити и моноцити који имају моћ фагоцитозе , а исто тако и лимфоцити и плазма , ћелије које нефагоцитују него доносе антитела .
Бујањем ткива које је у запаљењу настају макрофаги , који су слични моноцитима и гиганоцити , џиновске ћелије великих размера са више једара , који сви имају способност фагоцитозе .
Упоредо са описаним процесима у ћелијама запажамо и убрзање метаболизма .
ЗНАЦИ ЗАПАЉЕЊА :
Локлни знаци запаљења се запажају на месту запаљења .
Нарочито се добро виде на кожи ада у њој постоји гнојно запаљење .
Знаци су :
1. Rubor – црвенило због проширења квних судова .
2. Tumor – оток који настаје ексудацијом и инфилтрацијом течности.
3. Calor – локално повишена температура , због појачаног
метаболизма и због хиперемије услед проширења крвних судова .
4. Dolor – бол услед притиска ексудата на нервне завршетке и
надражајног дејства киселих продуката .
5. Functio laesa – поремећена функција , која настаје удруженим
деловањем претходно поменута 4 знака запаљења и њихових узрока .
Номенкулатура запаљења :
За означавање запаљења појединих ткива обично се на грчки или латински назив органа додаје наставак – itis .нпр . запаљење плеуре се назива плеуритис , коњуктиве коњуктивитис и тд.
Међутим постоје запаљења неких органа која се у медицини још одавнина означавају специјалним именима мимо поменуте нименкулатуре .
Пример овога је :
1. ANGINA – запаљење крајника и непчаних ликова
2. PNEUMONIA – запаљење плућа ,
3. FURUNCULUS– запаљење лојних жлезда
4. ЕMPYEMA – запаљење телесних шупљина или шупљих органа са нагомилавањем гноја у њима .
Уколико дође до запаљења капсуле неког органа , онда се уз назив запаљења органа додаје префикс peri – нпр. запаљење капсуле слезине назива се perisplenitis .
Ако дође до запаљења везивног ткива које окружује неки орган онда се на име запаљења додаје префикс para – нпр. запаљење растреситог везивног ткива око материце назива се parametritis .
Осим општег назива запаљења , одакле се види о ком органу тј. ткиву је реч , увек је потребно означити и врсту запаљења или у неким случајевима какво је запаљење по току . Није довољно рећи само да је запаљење bronchitis него ако је реч о гнојно запаљењу потребно је додати bronchitis purulenta
Код запаљења бубрега важно је важно је назначити да ли је оно акутно или хронично nephritis acuta или nephritis chronica .
ВРСТЕ ЗАПАЉЕЊА
У зависности од изазивача и других околности разна запаљења стварају различиту слику промена у ткиву .
Код неких су јаче изражени процеси ексудације , код других пролиферације а према врестама ћелија које се налазе у ексудату разликује се више врста запаљења .
Према томе која од три поменуте појаве ј најизражајноја у току запаљења оно се може поделити на :
1. Алтеративна запаљења ,
2. Ексудативна запаљења и
3. Пролиферативна запаљења .
Према проузроковачу запаљења су подељена на : 1. Специфична запаљења и
2. Неспацифична запаљења .
Неспсцифична запаљења су сва она запаљења код којих иста врста промена у ткиву тј. исти тип запаљења може бити изазван најразличитијим етиолошким факторима .
Нпр. гнојно запаљење може бити проузроковано различитим врстама микроба , присуством страног
тела , хемијским етиолошким чиниоцима .
Има их јако много и зато их је потребно поделити и то по карактеру промена на алтеративна запаљења ,ексудативна запаљења и пролиферативна запаљења .
1. АЛТЕРАТИВНО ЗАПАЉЕЊЕ ( Inflammatio alterativa )
То су она запаљења код којих су најизражајнији процеси алтерације у
запаљеном ткиву тј. преовладавају оштећења ткива у виду дегенерације ,
атрофије и некрозе .
- Најчешћа су у паренхимним опрганима ( бубрег , срце , мозак и јетра ) и синоним
им је паренхимна запаљења .
- Долази до масне и паренхиматозне дегенерације и понекад некрозе ћелија .
2. ЕКСУДАТИВНО ЗАПАЉЕЊЕ ( Inflammatio exudativa )
Одликује се излажењем течности и уобличених елемената из крвних судова тј.
ексудацијом . При овоме се ствара велика количина ексудата која натапа ткиво или
се накупља у природним отворима организма .
Према саставу ексудата разликује се више врста ексудативних запаљења :
а) Серозно запаљење - Најлакши облик , када из крвних судова излазе само вода и беланчевине са најситнијим честицама – албумини . То је полупрозирна течност , жућкасте боје
у којој се могу наћи само леукоцити и ћелије локалног ткива .
Узроци овог запаљења су мање штетни физички и хемијски узрочници и неке врсте бактерија .
У случајевима излечења долази до потпуне ресорпције ексудата и реституцује ад интегрум .
б) Катарално запаљење – У ексудату поред воде и албумина присутна и велика количина муцина . Овај облик запаљења је могућ само тамо где и иначе имамо природно лучење слузи
( респираторни и дигестивни тракт ).
Под микроскопом могу се наћи леукоцити , отпале ћелије плочастог епитела и влакан слузи . Катарално запаљење је обично акутног карактера али може да буде и хронично када настају трајне последице на слузокожама ( или бујање епитела , или атрофија епителних ћелија ) , а процес оздрављења је постепен .
Узроци су бројни , а најчешће је реч о бактеријама или хемијским надражајима , док у дигестивном тракту утрок лежи у поремећају исхране .
в) Фиброзоно запаљење – Крвни судови су толико пропустљиви да из њих излази чак и фибриноген . Он се одмах претвара у фибрин , који се меша са некротичним масама и образује чврсте скраме или мембране сивожуте боје . Према врсти скраме која се образује разликујемо крупозно запаљење и псеудомамбранозно запаљење .
Крупозно запаљење је оно где се танка скрама ствара само на површини и најчешће је на плеури , перикарду и перитонеуму . Псеудомамбранозно запаљење је оно где наслаге фибрина захватају дубље некротично ткиво па су и дебље и јављају се углавном на желуцу , душнику .
Да ли ће настати једно од два поменута запаљења зависи од врсте проузроковача.
г) Гнојно запаљење – Одликују се стварањем ексудата у којем поред велике количине беланчевина и некротичног ткива има и јако пуно леукоцита ( гранулоцита ) .Овај ексудат има изглед жуте , сиве или зеленкасте масе коју називамо гној . Ово је једно од најчешћих запаљења у организму , а проузроковано је пиогеним бактеријама , какве су стафилококе , стрептококе , гонококе , менингококе ...
д) Хеморагично запаљење – Одликује се крвавим изгледом ексудата због тога што услед тешког оштећења крвних судова у ексудат продиру и еритроцити . Овакав ексудат је обично знак тешког токсичног запаљења .
ђ) Трулежно запаљење ( гангренозно заоаљење ) – Може да настане из сваког од поменутих ексудативних запаљења уколико се у ексудат настане трулежне бактерије које изазивају рападање ексудата и некротичног ткива . Огљиште је сиво- зелене боје , крпичасто , веома смрдљиво . Могу да настану само у органима који су у вези са спољашњом средином .
3. ПРОЛИФЕРАТИВНО ЗАПАЉЕЊЕ ( Inflammatio productiva )
Одликују се израженом пролиферацијом ћелија у оквиру запаљенског
процеса .При овоме се ствара младо везивно гранулационо ткиво које се
претвара у зрело ткиво тј . ожиљак . У почетку су органи благо увећани али
касније они се скврчавају што се назива цироза . Такође обавезни су макар и у
минмалној мери процеси алтерације и ексудације и оно што се упечатљиво
запажа јесте пропадање паренхима органа на рачун бујања везива што доводи
до знатног оштећаења њихове функције .
Ова запаљења у већини случајева имају хроничан ток , мада могу да имају и акутан
карактер.