Пигменти су обојена једињења која се нормално налазе у појединим ткивима у одређеној количини . По свом хемијском саставу и пореклу пигменти могу бити веома различити , а имају
и спствени метаболизам тј. место стварања и место избацивања из организма .
Метаболизам пигмената такође може бити поремећен , тако да у патолошким околностима може доћи до :
1. повећања њихове количине ,
2. до појаве пигмената у ткивима у којима се нормално не налазе ,
3. до појаве пигмената који се нормално упште не налазе у организму .
Пигменти имају посебну, њима својствену боју , тако да доводе до обојености ткива .
Нормално стање ћелија или ткива у погледу садржаја пигмената назива се ПИГМЕНТАЦИЈА . Она може бити смањена , што се назива ХИПОПИГМЕНТАЦИЈА или повећана ХИПЕРПИГМЕНТАЦИЈА Све промене у садржају пигмената испољавају се променама бије ткива .
Према пореклу , пигменти могу бити: - егзогени и
- ендогени .
Разликујемо следеће врсте патолошке пигментације :
1. Ендогена патолошка пигментација :
а) Ахемоглобиногена пигментација,
б) Хемоглобиногена пигментација ,
2. Егзогена патолошка пигментација .
1. Ендогена патолошка пигментација :
Ендогени пигменти стварају се у самом оргнизму , а по пореклу могу да се поделе на две велике групе . Прва група настаје распадањем хемоглобина од кога сви пигменти ове групе воде порекло и зато се зову хемоглобиногени пигменти .Сви остали пигменти у нашем организму сачињавају групу аутохтоних пигмената који не воде порекло од хемоглобиногена , већ их стварају посебне вресте ћелија у организму .
а) Ахемоглобиногена пигментација :
Ова пигментација настаје нагомилавањем пигмената који не воде порекло од хемоглобина ,
тзв . аутохтоних пигмената . Најважнији пигмент из ове групе јесте МЕЛАНИН . Овај пигмент стварауј специјалне ћелије – меланобласти , које се налазе само на одређеним местима .
Нормално меланин се налази у кожи , у длакама и у оку , у судовњачи . Количина самог меланина може да буде повећана , тада се јавља хиперпигмантација . Налази се на појединим местима у : - младежима ( nevus pigmentosus),
- туморима који се стварају од младежа ( меланоми )
- и код трудница код којих се јавља хиперпигментација брадавица дојки и
појединих места на кожи (chloasma gravidarium ) .
Дифузна хиперпигментација целе коже јавља се при сунчању и код поремећаја функције надбубрежне жлезде тзв. Адисонова болест , када кожа постаје тамно смеђе боје .
Смањена количина меланина доводи до хипопигментације . Местимично одсуство меланина
у кожи може да буде урођено , а јавља се у виду потпуно белих делова коже ( леукодерма ) .
После извесних болести коже , запаљења , на оболелим местима пигмент може сасвим да ишчњезне и да кожа остане деколозисана тј . бела – без пигмента .
Потпуно одсуство меланина у организму је тежак урођен поремећај који се назива АЛБИНИЗАМ . Овакве особе имају потпуно белу кожу тела , коса и обрве су им беле , а очи због одсуства пигмента су црвене . Овај поремећај нема само естетске последице , већ такве особе врло слабо виде и осетљиве су на сунчеве зраке .
Поред меланина , други важан пигмент који није пореклом од хемоглобина јесте ЛИПОХРОМ
Ово је пигмент који има жуту боју , ствара се у масном ткиву и даје му жућкасту нијансу .
Под патолошким условима може се магомилавати у свим ћелијама .
б) Хемоглобиногена пигментација :
Ова пигментација настаје нагомилавањем пигмената који воде порекло од крвног пигмента - хемоглобина .
Под нормалним околностима од ових пигмената у организму се стварају само БИЛИРУБИН и његови распадни продукти .
Билирубин , као и сви његови метаболички деривати у организму ( уробилиноген , уробилин ) настају из крвног пигмента хемоглобина .
Хемоглобин који се ослободи из дотрајалих еритроцита прерађују ћелије ретикуло ендотелног система , на тај начин што одводе гвожђе и предају га за ставрање нових еритроцита , а остатак хемоглобина је , у ствари , билирубин . Билирубин крв односи у јетру , која га затим избацује заједно са жучи у танко црево , а са столицом у спољашњу средину .
Из овога се види да јеу крви нормално присутна мала количина билирубина .
Уколико дође до повећања ове количине билирубина у крви , онда вишак натапа сва ткива која добијају жуту боју , а такође и кожу и слузокоже чија жута боја може да се јасно запази споља . Овакво стање . када због повећања билирубина у крви долази до жуте обојености ткива , назива се ЖУТИЦА или ikterus . Тада се под микроскопом могу видети тамносмеђа зрнаца билирубина у протоплазми ћелија , или жучним каналима јетре .
Остали хемоглобини пигменти од којих је најбитнији ХЕМОСИДЕРИН и ХЕМАТИН , настају само у посебним патолошким стањима тј . приликом крварења .
Ако у организму постоји дуготрајно , постепено прелажење еритроцита из крвних судова и ослобађање хемоглобина , из њега ће се у ћелијама РЕС – а ставрати пигмент ХЕМОСИДЕРИН . Овај пигмент ће се ( пошто је стран организму ) таложити у облику ситних зрнаца у ћелијама РЕС – а јетре и слезине . Смеђе је боје и доводи до обољења које се назива ХЕМОСИДЕРОЗА .
Исто тако овај пигмент се јавља у ћелијама ткива у коме је дошло до крварења , јер се хемоглобин из распаднутих еритроцита у ткивима претворио у хемосидерин .
Други пигмент – ХЕМАТИН настаје уколико на хемоглобин делује хлороводонична киселина Овоје у организму могуће само у желуцу . Према томе , ако дође до унутрашњег крварења у желуцу , еритроцити ће се распасти , а хлороводонична киселина ће претворити хемоглобим у хематин , који је црне боје . Због тога ће и столица код крварења желуца бити потпуно црне боје ( као катран ) што је драгоцен знак да потиче од хематина .
2. Егзогена патолошка пигментација :
Егзогени пигменти се нормално не налазе у организму . У организам доспевају из спољашње средине , после чега се таложе у одређеним ткивима доводећи до њихове пигментације и промене боје .
Ова појава назива се ЕГЗОГЕНА ПИГМЕНТАЦИЈА , а пигменти могу бити најразличитијег састава и порекла .
Егзогени пигменти улазе у организам нејчешће кроз дисајне органе , а ређе кроз црева или преко коже . Зависно од места продора долази до таложења на одерђеним местима у организму . Тако разликујемо ПНЕУМОКОНИОЗЕ , тј. таложење разних врста прашина које улазе у плућа .
Са удахнутим ваздухом у плућа доспева различита прашина која се нормално задржава у дисајним путевим и избацује кашљем .Међутим , најситније честице проциру у алвеоле , где бивају задржане и подвргнуте процесу фагоцитозе , те када се нагомилају у већој мери изазивају обољења плућа која се називају ПНЕУМОКОНИОЗЕ .
Неке од ових прашина су обојене и изазивају пигментацију плућа без већих поремећаја
( antracosis) .
Међутим , најопасније је таложење такве прашине која има хемијско токсично дејство на плућно ткиво јер изазива некрозу – бујања везива у плућима , нпр. СИЛИКОЗА ( таложење камене прашине ) .
Таложење угљене прашине или чађи , које се често виђа код рудара , па и код становника великих градова , назива се АНТРАКОЗА (antracosis ) , а таложење честица камена које садрже честице силицијума - СИЛИКОЗА ( silicosis ).
Могу се таложити и друге врсте прашине као што је случај са гвозденом , дуванском , кудељном прашином ....што све зависи од занимања особе . Вештачко и намерно увођење боје у кожу назива се тетоважа ( tetovatоi cutis ).
Функционални значај егзогене патолошке пигментације у великој мери зависи од вресте исталоженог пигмента .Ако ова мтерија има штетно дејство на ћелије , настаје реакција ткива и болест .Тако исталожена угљена прашина не изазива веће поремећаје , док таложење прашине силицијума изазива тешко обољење плућа .
