Дисајни путеви , почевши од
носне дупље до бронхиола , покривени су цилиндричним епителом који има трепље и
лучи слуз . То даје посебне одлике свим
запаљенским процесима ових путева .
Акутно
запаљење носне дупље ( Rhinitis acuta ) безопасно је обољење , познатије као КИЈАВИЦА
.
Много тежи облик
је Rhinitis chronica , јер постепено може довести до атрофије носне
слузокоже .
ЗАПАЉЕЊЕ СИНУСА ( Sinusitis ) , обично је ексудативне природе , и то катарални или гнојни .
Како је отвор
који повезује синусе са носном дупљом веома мали , долази до његовог зачепљења
са отеченом слузокожом , па ексудат не може да отиче из синуса , што изазива
јаке болове .
У носној дупљи
код хроничних запаљења често се јављају израшатаји који висе на петељци тзв. ПОЛИПИ ( Polipus ) .
ЗАПАЉЕЊЕ ЛАРИНКСА , ТРАХЕЈЕ И
БРОНХИЈА ређе се јављају одвојено као laryngitis , tracheitis , односно bronchitis већ је углавном реч о удрруженом обољењу : laryngo – tracheitis или tracheo – bronchitis .
Акутна запаљења су обично катарална или гнојна , при чему се
ставара већа количина ексудта који се искашљава .
Изазвани су обично бактеријама .
Најопаснији је псеудомембранозни трахеитис који се
јавља код дифтерије и изазива затварање трахеје због нагомилавања фибринозних
маса .
Међу запаљењнима
горњих респираторних путева посебно место заузимају запаљења грла
( larynx ) и то због функције у стварању гаса које овај део
дисајних путева има , као и због велике изложености разним патолошким процесима
.
Најчешћа су
акутна запаљења грла ( laryngitis acuta ) која се јављају
у три облика .
1. КАТАРАЛНИ
ЛАРИНГИТИС је често обољење у склопу акутних
запаљења горњих дисајних путева , а проузроковано дејством вируса . Слузница
грла је отечена и хиперемична , прекривена слузавим ексудатом који убрзо због
супраинфекције пиогеним кокама постаје гнојав.
2. ФИБРОЗНИ
ЛАРИНГИТИС развија се у оквиру дифтрије
, али и других инфективних болести , када се у грлу формирају фиброзне скраме .
3. ФЛЕГМОНОЗНИ
ЛАРИНГИТИС карактерише се гнојним
запаљењем које се шири и на хрскавицу , па и на околна ткива . Најопаснија
последица свих акутних ларингитиса јесте појава пропратног едема који захвата
слузницу и може да сузи отвор овог дела дисајних путева и да тиме доведе до
отежаног дисања па и до угушења .
Запаљење ларинкса
може имати и хроничан ток ( Laryngitis chronica ) , као катарални ларингитис , када је слузница
прекривена гудстим секретом и инфилтрисана ћелијским ексудатом , хиперпластични када слузокожа јако задебљава и покривена је
плочасто слојевитим епителом , и атрофични
када је слузница јако истањена и сува .
Поред поремећене
говорне функције , ови хронични ларингитиси представљају идеално тло за развој
малигних тумора . Од специфичних запаљења јавља се и туберкулозни ларингитис ,
најчешће код отворених форми тбц – а плућа када се инфекција путем саливе
преноси на слузокожу ларинкса .
БРОНХИТИС
Реч је о запаљењу душница ( Bronha ) и њихових
огранака .
Разликујемо две основне форме
овог запаљења :
1. акутни и
2. хронични
бронхитис .
Уколико су запаљењем
захваћени најситнији огранци душница реч је о БРОНХИОЛИТИСУ
( Bronchiolitis
)
- АКУТНИ БРОНХИТИС ( Bronchitis acuta )
То је често
запаљење , најчешће настаје вирусном инфекцијом путем удахнутог ваздуха .
- Прво се развија као акутни катарални бронхитис
, при чему је слузница отечена , хиперемична и покривена густом слузи у којој
се налчазе десквамиране ћелије епитела ( Bronchitis
cataralis )
.
- Убрзо долази до
дејстав бактерија које су присутне у респираторном таркту и дејства
неутрофилних гранулоцита , па цео ексудат добија слузав изглед ( Bronchitis mucopurulenta ) .
- Код дубљих
оштечћења слузокоже у ексудату се немновно налази и фибрин који облаже површину
бронха у виду скрама ( Bronchitis
pseudomembranosa )
.
- У случајевима
удисања корозивних гасова , аспирације желудачне киселине или страног тела
развиће се некротизирајући или улцерозни бронхитис ( Bronchitis
ulcerosa ) , када се не слузници стварају улцерације , па и некроза целог зида
бронха .
По правилу ,
акутни бронхитис са завршава потпуним излечењем , осим улцерозног облика ,
после којих се стварају ожиљци .
- ХРОНИЧНИ БРОНХИТИС ( Bronchitis chronica )
Разликује се од
акутног не само по току него и по етиологији , и по суштини анатомских промена
Хронични
бронхитис се може развити као последица често понављаних акутних бронхитиса ,
но , у томе пресудну улогу има присуство помажућих фактора који:
1. умањују
одбранбену способност слузокоже ( пушење , удисање загађеног ваздуха и прашине
)
2. умањују отпорност селог организма ( неповољни климатски услови
, влажна хладноћа .) .
У овом запаљењу
слузокожа бронха је тамноцрвена , гредичасто задебљана са врло ситним
полипозним ресичастим израштајима и покривена веома обимном слузи .
Микроскопски налаз слузокоже
показује да је у целини задебљана , епител је вишеслојан са веома умноженим
пехарастим ћелијама , а сви слојеви слузокоже прожети су ћелијским инфилтратом
. У најситнијим огранцима долази до разарања хрскавичавог дела бронха .
Ове промне имају
далекосежне негативне последица на функционисање дисања , се развија ХРОНИЧНА
ОПСТРУКТИВНА БОЛЕСТ ПЛУЋА .
БРОНХИЕКТАЗИЈЕ
Бронхиектазије (Bronchiectasiae) су местимична проширњеа бронха , у облику вреће ,
вретена или цилиндра .
Узроци који
доводе до овог обољења могу бити : сви процеси који оштећују или слабе зид
бронха , а такође уколико у околини бронха дође до смежуравања ткива које при
томе повуче бронхијалне зидове .
Код болесника запажамо
обиман , смрдљив испљувак , а најчешћи узрок настанка бронхиектазија јесу
хронични емфиземи , зато што долази до слабљења зида и фибозе плућа , због
смежуравања .
ЗАПАЉЕЊЕ ПЛУЋА
Општи назив за запаљења плућа
јесте Pneumonia , а могу бити специфична и неспецифична .
НЕСПЕЦИФИЧНА ЗАПАЉЕЊА ПЛУЋА
Испољавају се ,
углавном , стварањем ексудата у алвеолама .
Према
распростарњености запаљенског процеса и начину развитка , разликују се два
облика пнеумоније :
1. лобарна
пнеумонија и
2. бронхопнеумонија
.
1. ЛОБАРНА ПНЕУМОНИЈА захвата један ,
два па чак и три плућна режња одједанпут.
Проузроковач је ПНЕУМОКОК
који продире у плућа преко дисаних путева , али могу бити и друге
клице .
Најважније за
настанак обољења јете да је организам у једном специјалном преосетљивом стању ,
зато плућа врло бурно реагују на продор клица , те се јавља запаљење које одмах
захвата цео режањ . Овај облик јавља се код
младих и снажних особа .
Промене у плућима пролазе
кроз 4 стадијума :
- Стадијум хиперемије када настаје хиперемија у плућима , а у алвеоле се излива серозна течност доводећи до едема . На пресеку овакво ткиво је црвенкастољубичасте боје , а из њега се цеди пенушава ружичаста течност .
- Стадијум црвене хепатизације када се у алвеоле илива фибринозни ексудат који их испуни , те плућно крило добија чврсту конзистенцију ( као јетра ) а због нагомилавања еритроцита добија црвену боју .
- Стадијум сиве хепатизације када у ексудат долазе леукоцити да би уништили бактерије и разории ексудат . Плућно крило и даље остаје тврдо , али сада поприма сиву боју .
- Стадијум резолуције , настаје уколико организам савлада клице . Долази до постепене ресорпције ексудата , који су леукоцити претворили у течност , а запаљени део ткива губи своју чврстину , па се и боја од жуте , мења у нормалну боју плућног ткива .
2. БРОНХОПНЕУМОНИЈА ( Bronchopneumoniae ) изазвана је
бројним бактеријама .
Она може настати
ширењем бронхитиса на околно плућно ткиво , или доласком бактерија путем крви .
Некада могу да је изазову и странио предмети
који дисањем доспевају у бронхије ( слуз , страна тела , делови тумора или
хране ) то су тзв.Aspiraciona bronhopneumonija
Промене су
потпуно исте као код лобарне пнеумоније само што се јављају у појединим
ограниченим жариштима , ситнијим ( ацинозним ) или крупнијим ( лобуларним ) .
пошто организам није осетљив
, реакција се јавља само у једном делу плућног крила .
Овај облик је
најчешћи код деце и стараца .
Изолована бронхопнеумонична
жаришта могу да се јаве на више места у плућима , али пошто се не јављају
истовремено , нека су огњишта у фази хепатизације , а нека резолуције или
хиперемије , што даје плућном ткиву шарену слику . Неки пут ова жаришта могу да
буду сливена .
ПОСЛЕДИЦЕ И ИСХОДИ
пнеумоније зависе од облика и
распростарњености промена .
Ако запаљење
захвата већи део плућа , затвара велики број крвних капилара , што доводи до
јаког оптерећења десног срца .
Сем тога , због
смањања респираторне површине смањује се и зармена гасова .
Оно што се може
догодити јесте Restitucio ad integrum тј потпуно излечење без икаквих последица ,
али се могу десити и бројне компликације и последице .
Запаљење такође
од фибринозног може постaти гнојно , уз накупљање велике количине леукоцита .
Гнoј разара преграде између алвеола и тако настаје
апсцес плућа који се празни преко бронхиола , а ређе у плеуралну шупљину где
изазива емпијем .
- Апсцес
плућа има изглед шупљине која је испуњена гнојем и некротичном масом чији
зид гради згуснуто везивно ткиво које спречава ширење гноја на околне структуре
.
Апсцес плућа може
настати и на месту инфаркта плућа
уколико у њега доспеју пиогене коке .
- Уколико у
запаљено плућно крило доспеју трулежне
бактерије долази до јаке некрозе плућног ткива . Тај део плућа се распада у
виду црно – зелених крпица . Ова пова назива се ГАНГРЕНА ПЛУЋА и она не остаје ограничена као апсцес , него
се шири по целим плућима .
- Уколико се
ексудат не ресорује на време , него се дуже задржи у њега прораста везивно
ткиво из околине , додови до организације ексудата и фиброзе тог декла плућа који је практично доживотно
искључен из функције .Ова појава се назива још и ХРОНИЧНА ПНЕУМОНИЈА .
