НЕКРОЗА

                 При деловању изузетни јаких етиолошки фактора на ћелију , односно на ткива , долази до 
         поремећаја метаболизма који прекидају све животне функције у том делу тела .

         Тада наступа смрт ћелије , односно ткива , што је познато под називом НЕКРОЗА ( NECROSIS) .

       

Н       Наиме , некроза је само локална смрт ћелија и ткива , јер оргганизам наставља и даље да живи .

         Под некрозом , дакле , подразумевамо насилну смрт насталу под дејством штетних узрочника .

         У организму постоји и физиолошка смрт ћелија , која је нормална јер се дешава као последица и    
          строшености остарелих ћелија и она се назива НЕКРОБИОЗА (NECROBIOSIS).

            Узроци и механизам настанка некрозе :

          Етиолошки фактори који могу да изазову  некрозу су многобројни и припадају свим групама , а изазваће н       некрозу само уколико су довољно јаки или ако делују довољно дуго . 

             
              Некрозе најчешће изазивају :

1.             1. Биолошки етиолошки фактори ( дејством токсина на ћелију ) ,

2.           2.  Физички етиолошки фактори :

                                   - механички разарају ћелију директно ии трајним притиском 

                                          изазивају некрозу  нпр .decubitis услед дуготрајног лежања – некроза коже .

                                                   

                        - дејство високе температуре доводи до некрозе услед згрушавања беланчевина , док  ниске температуре доводи до некрозе због смрзавања воде у ћелијама .

3.            3.  Хемијски етиолошки фактори доводе до некрозе директним контактом са ткивом или     

      путем крви делују на ћелијске ензиме .

4.           4.   Недовољна исхрана је веома чест узрочник некрозе . Ћелија услед недостатка хранљивих материја и кисеоника у крви претрпи јако оштећење метаболизма и настаје некроза.

       Приликом деловања било ког од наведених узрочника , некроза неће наступити једнако код свих људи , него код некога јаче , а код некога слабије , што све зависи од отпорности организма . резистенције .

      Такође у једном организму сва ткива , тј. све ћелије нису у истој мери подложне некрози . Најпре ће некрозирати епителне ћелије , неголи ћелије везивног ткива .У случају прекида крвотока , нервно ткиво некротизује за 5 – 10 минута , док отпорно везивно ткиво може да остане без крви и по 10 часова .

      Микроскопски и макроскопски изглед некротичног ткива :

     Сам тренутак смрти ћелије се неможе видети из простог разлога што промене на ћелијама наступају тек после неког времене након саме смрти . Наиме ензими , у саој ћелији , после њене смрти почињу да је разграђују . Последице овог процеса се могу видети голим оком , а могу се видети и помоћу микроскопа као промене у грађи саме ћелије .

    

     Прве промене код некрозе дешавају се на једру ћелије , оно почиње да прима боје ( којима бојимо препарате ) , и види се као веома црно обојено ( КАРИОКИПНОЗА) , а затим се или распада на делове ( КАРИОРЕКСА) или се отопи ( КАРИОЛИЗА) .

   

     Потом се запажају промене на протоплазми, најпре на митохондријама , центрозому и голџијевом апарату , који се распадају ,а потом се и комплетна цитоплазма распада

( ПЛАЗМОРЕКСА) или се отопи ( ПЛАЗМОЦИТОЗА ) .Ове промене се дешавају постепено после смрти ћелија , тако да се оне претварају у беструктурне масе које се називају ЋЕЛИЈСКИ ДЕТРИТУС

     Уколико се деси истовремена некроза великог броја ћелија , настаће и некроза ткива  која представља смрт једног ограниченог дела ткива , при чему организам и даље наставља да живи .

Код некрозе ткива се дешавају истоветне промене у ћелијама као и код некрозе појединих ћелија што се може видети под микроскопом с тим што се ова појава може посматрати и проучавати и голим оком .Наиме свако здраво ткиво поседује одрећене особине у погледу изгледа , конзистенције , боје ... при чему се поменуте особине мењају уколико наступи некроза .

 Ово се може утврдити обдукционим налазом , а некад се запажа и начовеку код некрозе површинског ткива , или на оперативном материјалу .

           Врсте некроза и гангрена :

    Према процесима који се одигравају унутар некротичног ткива , као ипрема спољашњој промени видљивих особина разликујемо неколико врста некротичног ткива .

Која ће некроза бити заступљена зависи и од врсте етиолошког фактора као и од врсте изложеног ткива .     

        Спољашњи изглед ткива у многоме зависи од тога да ли се оно после некрозе суши или остаје влажно , односно да ли при томе добија изразито тамну боју што је карактеристично за гангрену .

КОАГУЛАЦИОНА НЕКРОЗА :

    

       Настаје када беланчевине ткива бивају згрушане тј. коагулисане , тако да ткиво задржава свој облик , а од здравог ткива се разликује по боји и конзистенцији . Таква некротична ткива су обично тврда и имају боју од беличасто – мутне до боје иловаче . Ако се овај вид некрозе деси у неком органу , пошто се тај део не рапада , орган задржава свој облик .Етиолошки фактор који може довести до ове врсте некрозе најчешће је прекид коагулације крви .

КОЛИКВАЦИОНА  НЕКРОЗА :

       Представља врсту некрозе при којој ензими ћелија у потпуности растворе ткиво , те се некротични део ткива размекша , распада и претвара у течну кашу . Ако се дешава у органима , на њиховом месту остаје презнина тј. дефект . Оваква некроза се дешава у ткиву које је по природи влажно ( мозак ) .

КАЗЕОЗНА   НЕКРОЗА :

     Одликује се тиме што се ткиво претвара у трошну масу сивкасте боје , сличну крављем сиру , те се зато још и назива сираста некроза . Ову врсту некрозе редовно изазива бацил туберкулозе и зато се јавља у туберкулозним огњиштима .

       Некроза не мора да захвати велики део ткива који се може видети голим оком . Често се некроза у ткивима дешава у виду ситних огњишта која су оружена здравим ткивом , а која се могу видети само под микроскопом .Ткиво се у овим огњиштима не распада , али је његова грађа знатно измењена и збрисана . У неким случајевима промене граше не дешавају се на ћелијама него на међућелијској супстанци .Изразити пример овакве некрозе јесте ФИБРОИДНА НЕКРОЗА која се јавља у виду ситних огњишта у међућелијској супстанци везивног ткива . На овим местима колагена влакна бубре , распадају се и претварају у беструктурну масу која се боји слично фибрину .Оваква некроза се може запазити код реуматизма и других болести колагена .

ГАНГРЕНОЗНА НЕКРОЗА тј .ГАНГРЕНА :

      Таква је врста некрозе када мртви делови ткива добијају сивкастомрку или чак црну боју , услед присуства распалог крвног пигмента .

      Разликујемо три врсте гангрене :

1.      Сува гангрена ,

2.      Влажна гангрена и

3.      Гасна гангрена .

      Код суве гангрене из некротичног ткива испарава вода , па се оно сасуши и смежура . При томе ткиво задржава донекле свој облик , само је суво , мрке боје и смежурано .Ова врста гангрене је могућа само на таквим местима где је некротично ткиво у контакту са спољашњом средином те је могуће испаравање воде , а у сасушеном ткиву бактерије не могу да се населе .

     Суву гангрену можемо најчешће запазити на површини тела нпр. На прстима ногу или непотребном делу пупчане врпце новорођенчета .

     

     Код влажне гангрене вода не испарава из ткива , већ оно остаје влажно , а пошто мртво ткиво представља скуп беланчевина без одбрамбене способности  у њих лако продиру сапрофитне бактерије и размножавају се . Етиолошки фактори који изазивају некрозу доводе

 до влажне гангрене у првом реду исхемија и бактерије .Размножавајући се у некротичном ткиву бактерије доводе до његовог распадања и труљења , а ови распадни продукти заједно са токсинима бактерија прелазе иу крв и доводе до опште интоксикације организма .

Ткиво у коме постоји влажна гангрена је мекано , крпичасто , тамносмеђе боје и веома смрдљиво .

    Влажна гангрене се углавном јавља у ткивима која садрже доста воде , а у исто време су приступачна бактеријама нпр. У плућима , цревима и материци .

      Гасна гангрена насаје на сличан начин као и влажна , само овде бактерије које насељавају некротично ткиво спадају у групу анаероба и имају способност да разграђују ткиво производећи гасове . Стога је овде некротично ткиво испуњено мехурићима гасова  и шкрипи на притисак ( као суво лишће ) . Ове бактерије шроизвод еи веома јаке токсине којима трују организам .

     Гасна нангерна се јавља у специјализованим условима код веома загађених рана са поремећајем циркулације .

АПОПТОЗА

         То је посебан вид смрти ћелије којим се организам ослобађа вишка ћелија.То је програмирана смрт једра.

Дешава се у многим физиолошким и патолошким процесима, као што су:

     -  вишак ћелија у ембрионалном развоју,

     -  менструационом циклусу,

     -   лактацији .    

При апоптози откидају се посебни делови ћелија ка фагоцитују друге ћелије без запаљенских реакција. Овим процесом управља више гена.

Значај и исход некрозе :

      Последице зависе од обима и врсте ткива, тј. од важности органа у коме се одиграла некроза. Уколико некроза захвати важне делове мозга или срчаног мишића долази до смрти организма. Уколико се некроза деси у манје важном органу, организам наставлја да живи а некротично ткиво за нјега представља страно тело које он тежи да удаљи из организма и да га одели од страног ткива.

То се манифестује запаљенском реакцијом која представља неку врсту бедема за ограничавање. Процес се зове демаркација, а сама граница демаркациона линија.

После демаркације некротично ткиво може да се удаљи на следеће начине:

1.       Ресорпцијом - некротично ткиво под дејством фермената леукоцита омекша а затим  

                                                                        се ресорбује у крв.

2.      Мутилацијом - размекша се и истопи само део некротичног ткива а остатак отпада у  

                                                                   спољашњу средину.

3.            Секвестрацијом - део некротичног ткива који је одвојен од организма назива се

секвестар и он се пробија кроз канал меким деловима тела до спољашње средине.

Може бити чврст или гнојав.

Отвор на кожи кроз који излази секвестар назива се фистула и не може се затворити све док

 се некротично ткиво у потпуности не избаци.

      Уколико некротично ткиво из било ког разлога не може да се удалји после демаркације, оно се у организму конзервира, и то на два начина:

1.      Организацијом - у некротично ткиво продире младо везивно ткиво и ствара ожиљак.

2.      Петрификацијом (закречавањем) - у некротично ткиво се таложе кречне  

                                                                                          соли и оно постаје тврдо као камен.