Миокард је функционаклно најважнији део срца јер се његовом контаркцијом ствара притисак неопходан за циркулацију крви .
Само ако је миокард нормалне гређе и нормално храњен , моћи ће да се контрахује довољно снажно и да потискује крв у артерије .
Управо зато свака промена у срчаном мишићу доводи до поремећаја његовог рада и поремећаја циркулације крви .
Од дегенеративних обољења миокарда , осим масне инфилтрације која је доста честа у строми миокарда , у самим мишићним влакнима могу да се најчешће јаве различите дегенерације , и то :
1. масна која се јавља под утицајем токсина и исхемије и има одлике опште масне дегенерације
2. код различитих обољења као што су тифус , дифтерија и др. у мишићним влакнима се јавља хијалина дегенерација са врло тешким последицама .
3. у оквиру системских метаболичких обољења у миокарду се таложи амилоид код амилоидозе , маст код дијабетиса и гликоген код Гиркеове болести .
МИОКАРДИТИС
Запаљења миокарда или миокардитиси ( Miocarditis ) могу бити различите етиологије и зависно од тога се деле на неколико група .
Миокардитис настаје у току : - вирусних инфекција ,
- разних инфективних болести , нарочито
код дифтерије, шарлаха и тифуса , - може бити и резултат дејства бактерија на
миокард .
Токсични миокардитис настаје због штетног дејства различитих ендогених и егзогених токсина на миокард , као на пример при тровању угљен моноксидом , лековима или код уремије и Базедовљеве болести ( хипертиреоза штитне жлезде тј. њена појачана функција која се манифестује следећим симптомима : мршављење , промуклост , честе ретке столице , знојење , нервоза ) .
Анатомско – хистолошке промене код ових миокардитиса састоје се у томе што токсин изазива прво јаке алтеративне промене у паренхиму миокарда , тј. дегенерацију и некрозу мишићних влакана .
На ово се надовезују у ексудативне и пролиферативне промене у строми , долази до инфилтрације разних ћелија и до едема везивног ткива између мишићних влакана .
Сем тога , долази до бујања везивног ткива које замењује некротична мишићна влакна .
* Код појединих обољења јављају се специфичне промене у миокарду , као код луеса , туберкулозе , паразита , а најчешће код реуматизма .
Код реуматизма се у везивној строми миокарда развијају типичне промене у виду Ашофових чворића и касније пролиферације везива .
Код луеса , тј. туберкулозе , долази у строми до пролиферације специфичног гранулационог ткива .
Сваки миокардитис има тешке последице по рад миокарда .
У току миокардитиса долази до некрозе и дегенерације већег броја мишићних влакана , тако да веома слаби снага срчане контракције .
Томе доприносе и ексудативне промене у строми миокарда . Због тога се сваки миокардитис може завршити изненадном смрћу због престанка рада срца .
Кардиосклезоза представља тешку последицу дегенеративних и запаљенских болести миокарда Наиме , пошто је миокард пареднхиматозно ткиво , свако изумрло мишићно влакно може да се надокнади али само везивним ткивом .
Ако пропада велики број мишићних влакана , долази до све већег замењивања мишићних ткива везивним , што се назива КАРДИОСКЛЕРОЗА .
Ова појава слаби рад миокарда , јер везивно ткиво нема способност контракције и не учествује у раду миокарда , него само отежава рад преосталих мишићних влакана .
ПАТОЛОГИЈА ПЕРИКАРДА
Перикард је фиброзна кеса у коју је смештено срце .
Између ње и срца нормално постоји шупљина која је изнутра обложена ендотелом као и спољашња страна срца ( Epicardium ).
Многа обољења срца праћена су обољењима перикарда и перикардне шупљине .
 |
| Hidropericardium na srčanoj kesi ptice |
Ако из било ког разлога дође до изливања крви у перикардну шупљину , настаје тзв. HAEМOPERICARDIUM .
Ово изливање крви је најчешће смртоносно , јер спречава даљи рад срца
( ТАМПОНАДА СРЦА ) .
ПЕРИКАРДИТИС
Запаљења су најчешћа обољења перикарда и називају се перикардитиси .
У погледу етиологије перикардитиси могу да буду различитог порекла .
Тако сви могу да настану у склопу реуматизма , туберкулозе и др. Могу бити изазвани различитим бактеријама и вирусима , токсиниома , некада настају и на површини срца изнад инфаркта .
Перикардитиси су обично ЕКСУДАТИВНОГ ПОРЕКЛА .
По саставу ексудата они могу да буду :
1. Pericarditis serosa
2. Pericarditis fibrinosa
3. Pericarditis purulenta
4. Pericarditis haemoragica
1. Pericarditis serosa одликује се тиме што њиме почиње сваки перикардитис .
2. Pericarditis fibrinosa настаје онда када се фиброзни ексудат нагомилава на површини срца у виду скраме и настаје најчешће код реуматизма , уремије и инфаркта миокарда .
3. Pericarditis purulenta најстаје када се гнојни ексудат нагомилава у срчаној кеси . Изазван је бактеријама које могу бити донете крвљу , али обично продиру из околине грудне дупље .
4. Pericarditis haemoragica настаје код хеморагичних дијатеза .
ПОСЛЕДИЦЕ ПЕРИКАРДИТИСА
Могу да буду врло тешке .
Наиме , код гнојног фиброзног ексудата најчешће не долази до ресорпције ексудата , него до његове организације , тј. прорастања везивним ткивом из перикарда .
Ово доводи до тога да површина срца срасте са перикардом ( concretio cardis ),
Mоже доћи чак и до срастања перикарда са грудним кошем ( accretio cordis ) .
Ова срастања у великој мери ремете рад срца , нарочито спречавајући систолу и могу да проузокују смрт .
